Пастер

Беснило

Пастер саопштава, 23 фебруара 1881, да је са својим сарадницима Руом и Шамберланом успео да на зечеве пренесе беснило убризгавши им мало оне течности којом је мозак обавијен, узете од зеца угинулог од беснила. Наглашава да је у последње време број бесних паса огроман и да је од децембра месеца умрло пет особа од беснила. Уношење вируса у крвоток показало се незгодно, јер треба дуго чекати да се болест појави, а и не појављује се увек. За експерименталан рад било је потребно располагати начином да се беснило поуздано изазове и то у што краћем року. Пастер помисли да ће најбоље бити ако се вирус непосредно унесе у мозак. За то је требало трепановати животињу, тј. начинити мали отвор на лубањи. То је урадио Ру, јер Пастер није могао, у почетку бар, ни да гледа операције на животињама, иако анестезованим. Кад та операција би извршена, тада иглом бризгалице пробушише мождану опну и убризгаше на површину мозга мало оне материје мозга бесног пса. Том методом се беснило појављивало после 7—14 дана у најпотпунијем облику.

Пастерова лабораторија је тада имала чудноват изглед. Свуда је било кавеза са бесним псима или псима који треба да побесне. Кад би му јавили да је у Паризу ухваћен бесан пас, та је вест примана са радошћу и пас је одмах посматран и употребљаван за огледе.

Две године после почетка изучавања беснила, дан по дан, 11 децембра 1882, Пастер са

8. И. Ђаја, Пастер

115