Пастер

И. Ђаја

своја два сарадника од почетка, којима се сада придружио и Тилие (ТАшШШег), који у двадесет шестој · години подлеже колери годину дана доцније у Александрији, приказује Академији наука резултате изучавања беснила. Утврђује да разни облици беснила происходе од истог вируса; да разни облици зависе од тога на коме се месту живчаног система вирус нарочито развио; да се у пљувачки поред то: вируса налазе и други патолошки микроорганизми; да се вирус беснила налази у мозгу, продуженој мождини и кичменој мождини животиња које су угинуле од беснила; да се беснило поуздано добива уношењем вируса на површину мозга, и што је најважније: „ у једном од наших огледа, од три пса којима смо дали беснило 1881 године, два су брзо побеснела и угинула, док се трећи, давши прве знаке те болести, излечио. Тај последњи пас, поново је инокулисан беснилом 1882 године у два маха, трепанацијом, али није могао побеснети. Ето први корак на путу ка открићу предупређења беснила". Најзад Пастер изражава наду да ће једног дана, иако је тај дан још далеко, беснило бити побеђено. Пастер се вероватно није надао да ће две и по године доцније већ применити с успехом свој лек против беснила.

Пастер неуморно ради, и све до 25 фебруара 1884 не објављује ништа о беснилу. Тога дана приказа Академији наука нов рад, у коме између осталог вели да је успео да псе учини отпорним према беснилу, молећи Академију да

114

не 1