Пастер

Беснило

засада не улази у то питање како је га отпорност произведена. Таквих отпорних паса којима се без опасности инокулише вирус беснила, Пастер има у томе тренутку у лабораторији двадесет и три. Већ 19 маја исте године Пастер у једном новом саопштењу Академији излаже на који начин је успео да псе учини неподложним беснилу. Преносећи вирус беснила са зеца на зеца, тај вирус постаје све јачи док не достигне извесну сталну јачину: то је Пастеров ујгиз хе. Преносећи тај вирус са мајмуна на мајмуна, његова моћ напротив све више слаби. На тај начин Пастер сада располаже низом вируса са свим преливима јачине, и помоћу њих је у стању да вакцинише против беснила, почињући са најслабијим вирусима па дајући све јаче. Пастер се обрати Министру просвете са молбом да одреди комисију којој ће приказати своје псе који не могу примити беснило. Комисија би именована и састаде се у Пастеровој лабораторији. Ту су упоредо излагани уједима бесних паса вакцинисани и невакцинисани пси. Исто тако упоредо су вршена убризгавања вируса у вене или у мозак. Резултат је био, пошто је неколико недеља прошло од тих огледа: од невакцинисаних 19 паса угинуло је од беснила 14; од 23 вакцинисана ниједно није угинуле нити је показало какве знаке беснила. Али Пастер доцније том методом није био задовољан, и 26 октобра 1885 појави се његов рад у коме је описана метода антирабичне вакцинације углавном онаква каква се и данас употребљава

и 115