Пастир

115

Што 1 е ово ево неко доба Те су наше горе умучале, Не разлежу ратнитем клицима?

„Да гинемо и крв нроливамо! „Да Гуначки аманет чувамо: „Дивно име — и свету слободу! (Његош.) или овако: „Што ме гледаш у рукама туђим, „Што ме гледаш на мукама тешким,

Што ме гледаш, те ме не снасаваш, Што не годиш, да ме ослободиш??? (Драгаш.)

Догматичке поуке. Грех и његове иоследице.

Кад су први људи почели да благуГу у рату , 1ави се међ њнма враг, суштаство зло, накосно, коте позавиди њиховом благовању и науми да их лиши тог блаженства. Адам и Ева уживаху велику милост божту са своге иослуганости, доброте и невиности , зато се враг реши, да нх учини ненослушнима, хрђавима. Учинити, да постану хрђави, нше могао на Гедан мах, па зато и започне поиздаље. Он их нашре почне саветовати да не слушагу Бога, почне их наводити на зло. Ако 1е човек тврд у добру, свагда чини добро, а не слуша хрђавог , онда га нико неће моћи навести на зло ни одвратити од добра. Но ако он и сам нше тврд у добру и радо слуша оно, што Ге хрђаво, окда се лако може навести на зло. Адам и Ева не бе1аху шш утврђени у добру, па зато допустише зломе духу, те преступише заповест божиГу: згрешише. Да разгледамо сада, каква се промена погавила у души првих људн после тога, кад већ згре-