Пастир

140

требе природе већ страсти осуђуге она: не гедење, већ прегедање; не пигење вина, већ ниганство; не удобност у животу, већ раскош; не слободну реч, већ празне разговоре; не науку и уметности, већ злоупотребљење науке и вештине на штету себи и другима; не сазнање свога достоГанства, већ поноситост, надутост, и т. д. Па зато нше вера узрок, што Ге живот човечиш тако мрачан, невољан, но такав Ге живот сам по себи. Задовољства дата су човеку од Бога; тугу и њевољу ствара себи он сам. Ето од када постош оваг свет, и људи не могу да се сложе, да поделе оно, што им Бог даде на уживање, па да живе као браћа, као деца Гедног оца небеског. Но гедан цепа срце Гедном, а други другом. Хедан страда од изобиља , а други од оскудица. Тедан 1е силан, а други негак; Гедан богат, а други сиромах, — а ко Ге богатиш, таг Ге и Гачи, а 1ачи дави слабшега! Ево где Ге извор многих туга и невоља, кошма Гетакопун живот људски ! Но наука, веле, од дана на дан корача исполинским корацима. Мало по мало она покорава природу; завлађуге њеним силама; прониче у сва њена сокровишта,- открива све њене таше и из цана у дан постаге човек готово пуновластан над природом? Но да ли 1е одиста свима тима проналасцима природним свет постао срећниш и бољи? Наравно средстава за живот има више, задовољства бољег, а труда мање, мање свакога рода главних нужда и оскудица. Но зар 1е с тим све свршено? Зар се и после овога не виде овде-онде свакогаких дела, порока, греха, моралних недостатака ? Справедљивост, искреност, саучешће и човекољубље поштугу и они, кош би хтели видети, да човек свршава све у овоме свету и да га ништа не очекуге за гробом. И они веругу, да без ових врлина човек не би могао бити срећан , ма имао и сва друга средства за живот. Но да ли те истребљено то, што 1е но општем мнењу неправо, жестоко, бесчовечно, неноштено? Ми сви велимо, да