Пастир

156

но веруГе у Исуса Христа и његову науку, оне истине, што су људи пронашли свогим трудом и умом и показали на самог практиди, да се човештво њима користи, зар он као хришћанин те истине да не признаге, да су истине, кад се оне не налазе у Геванђељу , него да их сматра као лаж?! Па да л’ ће то бити право хришћанско гледиште на истине божанствене и истине људске ? питамо ми то „неколико читатеља. Ми мислимо, да нећемо погрешпти, ако кажемо, да геванђелске истине, као вечне и неизмењиве, коге не подлеже никаквом развитку, стоге над истинама, коге су људи свогим умом пронашли; гер су оне с неба, вечне , а ове су производ самртних умова, коге се непрестано усавргаавагу испитивањем. Па зато и Пастир „неГеретичествуГе,“ што ге казао, да геванђеље ниге одређено, да сасвим собом замени свако философско мудровање и испитивање. Тер ге геванђеље донело људма готове истине с неба, коГе су преко нужне биле њима за њихово спасење и руковођење у животу, а истине људске од велике су важности тиме, што помажу човеку, да он свог труд олакша, да своге материгално стање побољша, да савлада силе природне ради свога бољег живљења. Сад мислимо, да ће „неколицина“ разумети, шта 1е то Геванђеље и истине његове а шта су ФилосоФска испитивања и мудровања, и да л’ 1е Геванђеље одређено, да и ове посљедње замени или ниге. На другом месту „неколико читатеља“ пребацуге „Пастиру,“ што Ге казао, да „ФилосоФска испитивања и сазнавања свагда ће бити и остати свошна изабраних умова, али религига — свега света мучно, никад.“ Из ових речи, Гасних као сунце, они средством сметених силогизама изводе такав закључак, као да он хоће да каже, да „оно што фи лосоФша пронађе за истину, то Ге права истина, а религша то 1е само веровање. На овакве бессмислице нема човек стрпљења ни да одговара. Тамо се 1асно каже, да су „ фи лософска испитивања свошна избраних умовакош у самоћи