Пастир

197

ирема другоме, — еамо тако можемо се предати слаткоГ нади , ко1а треба да нам ге свагда у иамети и на срцу, да ће садашњи нарашта! доживети свети дан у народњем животусвом, кад ће се заорити божанствена песма: окфее коскресше рода српскога — ликг(и днгсг и кгсглисд Србине!

Жнвот св 1ована Златоуста. (Наставак.) Такве су биле у неколико речи околности ондашње, а такав Ге био и характер грчког народа. То беше народ, кош се страсно иредаваше свима друштвеним задовољствима, но коти у исто време с натвећим одушевљењем пљескаше оним живо нацртаним сликама, кошма Златоуст исписиваше његове пороке. Народ тат љубљаше оно, гато се зове лепо естетично, но по несрећи не знађаше да разликуте лепо од допрог — моралног. Живим уображењем и пламеном душом он брзо усвоташе беседу, брзо се убеђаваше у оном, што му беседник изношаше пред очи, но тако се исто брзо и повраћаше к старим навикама свошм. Но догађало се кад што , да тат народ ните могао издржати силне и громке речи у беседама свога нроповедника противу тадашњега разврата. Он те истина хтео од проповедиика справедљивости, но справедљивости такве кота би имала и доста снисхођења према њему. На кратко: хришћани ови желели су спасења, но само под извесним условима, — без навале, мало по мало, док се оставе од хрђавих навика свошх, како их то не би узнемирило, не би заболело. Они жељаху истине, но тако да с овом не осете нншта, што би било по њих непригатно. И пред оваквим слушаоцима приповедао ге Златоуст за 1едана1ест година. У оваког околини Гавила се она дивна красноречивост, коГу 1е тешко у садашње време и замислити. То Ге верни снимак ондашњега друштва, — друштва болееног, неприродног, пуног туге и неуредица ! Тамо не