Пастир
313
ноге , главу, али ниГедан од тнх чланова не вриш овог позив. Свн рекао бих имате веру, но веру мртву : огањ љубаВИ угаСИО Се у вама.“ (Наставиће се.)
Поглед на свештенство у Србшн. (Од Н. Петровића.)
Умни, морални и материгални напредак народа нашег треба да лежи на срцу сваком свееном Србину, а нарочито оним људма, кош су по свом високом чину позвани, да уче народ верн христовоГ и поштеном животу. Ми разумемо свештенослужитеље црквене — српске свештенике. По своме згодном положаГу, каквог готово ретко ко има у народу, по свештеноГ важности сво!о1 они могу свошм просвећеним умом, правом хришћанском заузетошћу, много и много прииомоћи, да се народ наш подигне и умно и морално и матершално. Здраве и непокварене струге у животу народа нашег већином су у њиховим рукама. Они свогим радом треба да обухвате цео живот народњи, и до њих сада много, врло много стош, хоће ли се та снага народња упутити на добар пут правог напретка човечанског, или ће остати можда без развитка и сваког разумног усавршавања. Живот како поГедине личности тако и целог народа, да би се правилно развио и разгранао у свима многостручним ногавима евошм, мора тећи по оним вечитим законима, коГе 1е сам творац одредио човеку. Човек , као што знамо , по природи састош се из духа и тела, па кад мислимо о човеку, ми не можемо да представимо хедно без другога. Обе те странке треба потпуно развиГати, ако желимо, да човек буде човеком. Сам Спаситељ наш, Исус Христос, кош Ге из превелике љубави према роду људском сишао с неба на земљу као гединородни син божиш , имао Ге у виду , да спаее не само бесамртни дух човеков, него и тело као стан духа бо-