Пастир

407

гипатском Фараону, кош Ге покушавао да насрне на непорочност Сарину. Сара — то ге цариградска црква, когу таГ мишљаше да отме од њеног Аврама. На послетку окрене и на царицу, но не с анатемама већ с похвалама, али с таквим претераним похвалама, да Гу 1 е то већма оцрнило, него ли да 101 се одиста ругао. Та ИродиГада, та Хезавељ, беше назвата величанственим именима: „машом цркве, хранитељком пустињика, заштитницом светих, потпором сиротиње и невиних.“ Том народу, пред кохим се сада морала да смири царска надувеност, Златоуст износи слабости царичине и чита њено писмо, написано врло невешто натегнутим и неприродним ласкавим речма, кохе нису текле од срца, већ су намештене од страха пред неприхатељем обезоружаним, али страшним снагом и саучешћем народњим. Ешо шта вели царица „Моха хе жеља испуњена. Ха сам учинила дело, за кошм сам тако хако чезнула. Ха гледам на то као на венац, кош ми хе драгоцениш од мохе дихадеме. Ха се трудим, да загладим штету, коху сам допустила. Ха новрати главу телу , возара свохох лађи, пастира свошм овцама, мужа цркви цариградскох. Нарушитељи брака покриваху лице од стида. Сад могу спокошо живети и умрети.“ Ова свечана уверења, као што се види, не бехаху искрена. Поражена надувенорт тешко кад може да опрости: узроци мржње не бехаху истребљени. Слава Златоустова не измени му характер, да постане мало мекши и понизниш. Поражах Хевдоксишн и понижење њено, кохе хе за овим морало доћи, распалише опет у њох она првашња њена осећања. Не бехаше само новода, па да почне изнова борбу. Но и ово нихе требало чекати за дуго. Сребрни кип царичин подизаше се на пихаци цариградскох не далеко од цркве. Дан , кад се тах кип намештао, беше дан хавног весеља, игре, певања. Ово незнабошко светковање беше веома шумно. Народња дрека долеташе и до самог храма, па сметаше црквеном певању и богомољи. Зла-