Пастир

490

од касте духовне; хер тек с овима може се они веселити, као што хоће, слободно без устезања, без понижења. Осем тога код њих се некако смешао похам о свештенству с похмом монаштва. Па с тога и они сами, а и народ њихов држи, да и свештенетву ниГе допуштено оно што се недопушта монасима. Тако на прилику ићи у позориште, на свадбу, бити старим сватом, хахати коње, носити оруже и т. д. сматра се не само да хе неирилично, но и безнаравствено, грешно. Писац ових врста видео хе сам, како се хедном у Полтавскох губерниш у Русши скупило било читаво село изашло као на чудо, да види хедног српског свештеника где Гаше на коњу. Шта више већина од њих отрчала Ге кући спахискох и питала: откуда ли хе и са кохе ли стране света тах чудновати иоп. И снахиха да не би увредио њихово религиозно осећање морао хе казати, да хе тах попа из Турске, да 1е заробљен у време кримског рата и да сада по наредби руског цара служи у Русихи. Но како хе ово сасвим друкче код нас и нашег свештенства! Код нас хе свештеник тако исто грађанин, тако исто становник овог или оног села или вароши, као што су и други његови парохихани. По овоме он не иде парохиханину само онда, кад га оваГ позове да изврши какво свештенодехство: он му иде и без позива као сусед суседу, прихатељ прихатељу, друг другу. Он хе с њим у свима његовим друштвеним састанцима: и на крштењу и на свадби и на слави и на даћи. Он се небои преноћити ни код хед ног од свохих парохихана, кумовати му, бити старим сватом, веселити се с њим и певати. А готов хе овако исто у свима овима случахевима позвати и примити у своху кућу свакога од свохих нарохихана. И ово за њ ниге никаква замерка, већ сматра, да хе то у свом реду, да то тако и треба да буде, хер он нихе монах, па да се одрекао свега , што хе допуштено осталим поштеним хришћанима. Одовуд хе после и оно, што наши све-