Пастир

103

Гедно удаљење од природе, и пепрекидно вргаљање у ма1сторског (искусног) сфери — ослабљава те везе с коГима смо ми везани с природом. Делство 1 е природе неизменљиво: човек удубљен у природу, са свигу хе страна обкољен њом, никад неможе сасвим изаћи из иод њеног уилива. Ма где ои био, он ће свуда видети над собом прозрачно цебо — дању осветљено сунцем, а ноћу — накићено милиунима звезда, као што хе накићена царска порфира драгоценим камењем. Шта више, у сред велике вароши, где су утисци ирироде угушени са многим предметима и утисцима варошког живота, па и там човек шпе са свим лишен добротворног природног уалива. Природа хе — тако рећи навезљива, она се тахно подкрмда у душу варошког становнка и евошм животворним упливом, ма колико толико ослабљава умртљавајуће деГство загушљиве варошке атмосвере. Тако пролетњи ветрић провехавахући кроз отворен прозор, освежава заражени ваздух бедне колибице. ТТТта више ирирода проницава и у тамницу, где сужни с нрекрштеннм рукама замишљеи седи; златни зраци еунца, иодкравши се у мрачан стан љегов, осветљаваху његову етрадахућу душу коху трзаху учињени греси. Ово добротворно дехство природе са особитим иревосходством изражено 1е у ТедиоТ старох легенди. „Подмрачним еводовима, с нотавхвелим лицима, из кохих се читала — мрачна завера , седили еу кардинали и арелати римске курихе, састављахући заверу на убиетво; на на хедахшут пред отвореннм прозором кроз кохн ћаркаше свежи ваздух е мирисом пролећним, па миришљави багрем долетн певац пролећа — славух, и под мрачним сводовима одхекнуше триле веселог гласа његовог. На мах — иреобразише се мрачна лица, старачке боре на челу изгладише се, у очима засветли ее радоот, умиљато смешење заигра иа сувим дотле скупљеним уснама; и на мах сурове судихе заборавише евоху крваву заверу; па мах иоетадоше људма. Но ах! ове хе ово трахало