Пастир

168

самим Богом, и ово му причињава налблажениге спокогетво што више пада у искушења тим Гаче осећа задовољетво свога стања. Осем казаног награђуге нас добродетељ и са унутрагањим задовољством и спокогством душе. Човек кош греши подвргнут Ге тежког казни, лишен Ге спокоГства овде на земљи, свагда Ге растроГен, и ниге начисто нигда са самим собом. НиГе ли грешник увек узнемирен ? Неосећа ли он стид у свом срду? Може ли он без страха на Бога и будућност мислити ? не види ли он у свакоГ несрећи казни свошх грехова? Помислите само на братоубицу Каина кош Ге по читавом свету блудио, како му се нигде чинило ни Ге да Ге сигуран, и увиди ћете како Ге немирно срце грешника. Но тако ниле са добродетељним. Он Ге увек миран, нека га ма шта постигне почем Ге са собом начисто. Управљагући очи своГе срцевГедцу вели он свестан своГе невиности: „Та нисам ништа егрешио.“ Нова мисао теши га, кад лик смрти пред његове очи ступи. „Неможе никакве казни за мене бити“ што чини да се он смрти нестраши. Тако мисли он кад се будућност н други свет пред њим отвори. Неможе ништа неприГатно у њим за мене приуготовљено бити, и то му причињава да будућност са задовољством изчекуге. Са чега налази добродетељни у самом себи не из сушим извор своге утГехе, унутрашње радости, коГе су с тим слађе што их поташиГе ужива. Напослетку награђуГе нас добродетељ и вером у благоволење божиге. Човек осећа сам и сувише свогу немоћ, и зависност од ствари изван гвега. Неузмогне ли пак човек са поверењем у наручиГа вишег суштаства бацити се и од његове благости очекивати, да он његовом судбом управља и све на добро обрати, онда ће заиста његова судба несрећна бити. Добродетељни свагда се може ослонити спокошо на благост промисла, и благоволење божиГе. Но то грешник не може чинити, он не може никако поверење у Бога имати.