Пастир

310

силу. Хош ће се дуго читати молитве, и певати химне, кошма се хришћани толико векова напа1аше и поучаваше, а мећутим, савршено ће се заборавити имена оних људи, кош прогласише краГ цркви и хришћанству. Какав би природни закључак могли извести из тога? Такав да црква нихе саздање човековог ума. Свако произведење човековог ума, има извесно време свог еуштаствавања, — оно се ограничава извесним временом, — дошло време, и оно већ изгубнло свох значах, пропало, изгубило се. Дрква не би била то што она хесте, она не би могла остати хиљаду годишњим — непоколебљивим здањем, кад не би била саздањем божишм, саздањем — кохе носи у себи живот вечитости. Књига, извесна под називом „дела апостолска“ прича нам, да су се ирви ученици Христови испунили Духом светим свише , кош их задахну новим животом, њиховох вери саошпти нову радост и увереност, њиховох нади ново постоханство и свенобеђавахућу силу; охрабрио их хе и учинио способнима да хавно изађу са проноведи о Иеусу Христу, и пре почну да обраћаху ка Христу народе, кохе се и сада продужава. Тако хе произишла црква! Такав хе био почетак тог новог царства, ког хе цар на небу, господство — у душама човечанским, оруђе — реч закони — љубав! Ово царство, од самог свог постања, па до данас управља се снагом Духа светог, коха проницава и обновљава све одношахе земаљског живота, уравњава и нримирава све противоречности и нехеднакости човечанских дружтава, утамањухе, или се бар стара да умекша жалосна слететва чевечихег самољубља и његовог госпотства на земљи, и све до хедног свезухе сахузом мира, кош се узвишава над свима благама земаљским. Црква има богату историху: она хе се подвргавала различним превратима, она хе тесно везана са судбом светске исторше и проходила хе ту судбу захедно с њом. Но од