Пастир

405

господара дашш припада мени право сазвати сабор црквено-народни, на истом Сабору предсгедавати и закључке његове извршавати. Може бити, да основни устав таГ православне цркве овом и оном носланику нте по вољи; може бити, да где-кош на1више зато жали, што се сабор разишао, гер му се прилика одузе, те неможе са свошм Гединомишљеницима устава тога, ако не баш сасвим покосити и разорити, а оно бар из темеља потрести, а тим себи и свошма посао олакшати и места за други устав, кош 1 е поникао из духа противнога духу православне цркве наше, спремити. Али док први устав, ком Ге темељ сам Господ Исус Христос положио а Апостоли свети и вселенски Сабори развили, и утврдили, — постои: донде ми се не може одрећи право, ко1е ми по истом уставу припада,,а наиме неможе ми се порећи право да ха црквено-народни Сабор из важних узрока распустити немогу, хер онах, кош има право сазвати Сабор, мора имати право и распустити га. И као год што се то право свакоГ влади признахе, тако се немже ни мени, коме и по црквеном уставу, и по народним привилегихама нахвиша управа у овостранох областнох цркви припада, то право одрећи. Толико о самом праву распуста сабора. Али Га Сабора тога нисам ни распустио: он 1е иступањем већине саборске сам од себе престао и 1а нисам могао саборске седнице са мањином продужити хер се црквено-народни Сабор без Епископа и Свештенства, у православном свету, неда ни помислити. Ха сабора тога нити распусти , нити одгоди, ал отворено кажем и исповедам, да би га свакако распустити морао, Гер 1а с људима, кош исповедаху начела духу цркве наше сасвим противна, саборисати и с њима црквено-народна дхела расправљати не могу. И не само да то исиоведам, но ево и нахсвечанихе изхављухем и обхављухем, (а у томе су са мном хедне мисли и братиха моха гг. епископи) да ми