Пастир

469

етвен<н СВ 0101 глави Христу Онаситељу, руковођена живећим у њо 1 духом светим, љуби она нас тако рећи божанственом добротворном љубављу Хрнстовом. Ако не гласом и речма то свошм духом љубави и делима, непрестано говори она свакоме. „може ли жена заборавити пород сво1, да се не смилуге на чедо утробе сво1е ? А да би га и заборавила, Га нећу заборавити тебе.“ Љубав Господња велика те и не ограиичена према несрећном у подизању роду нашем. Истом љубављу љуби нас и св. црква Христова; преко ње нарочито излива се и сама љубав божта. Православна црква Христова чува и предаге нама милост Господњу. Све духовне, натдрагоценше даре божше и блага, све што имамо нагбољег, добивамо из матерних руку цркве, — све од ње иримамо. По благодати божимн, ми исгшведамо веру Христову, веру небесну, праву и спасителну, и држимо 1 е у свог чистоти и православшу, како 1е изишла из уста Господњи, какву су апостоли проповедали и св. сабори васеленски утврдили. Шта хе боље од тог блага у животу ? То Ге дар важниги и од самог живота нашег. Шга 1е сав живот времени без вере? — Гори ге него смрт! Зашто су у прве векове хришћанства толики св. мученици и сам живот жргвовали само да био чували свету веру. Па ни смо ли и ту свету веру, та1 драгоцени дар — од цркве добили? Држећи таг дани 1о1 од Бога залог небесне љубави, чува она свето њега, и пре него што смо се родили, чувала Ге и приправила нама, као брижна мати насљедство, коге 1е од Оца небесног примила, за будућу децу сво1у. И тек што ступимо у биће, тек гато се укажемо на свету, тек што угледамо ову вештаствену светлост, — а већ она препорађа нас у бањи крштења, чини нас чедама божшим, уводи нас у свето царство, озарава „чудним виделом Христовим“ (Петр. 12, 9.) усво1ава и ноеињу 1 е нас, прима у сво1е мнтершско окриље и одпочиње изливати на нно сву шгедрогу љубави своге во1у нам љу-