Пастир

452

петреба обраћати особите пажн.е, већ тражитн сблнжеша у размени !сдних и нстихидеш, у развитку разума п свести: празнина грдна остаје у души и срцу сваког зрелигег протестанског мислиоца и неда се понунити никаквнм знањем, ниваквим општечовечанским идегама. „Црква протестанска, вели Пихлер, погледа сад Гако на нсток, и радо спомиње прве векове хришћанства са њихним старим обреднма и богослужењима. И ово се даге видети не само код Гедних Хенглеза, већ и код целог нротестанског света. Тамо се од дана на дан Гављагу таква сачинења, ко1а 1 авно износе све недостатке католицизма и протестантизат, као и побуде, због кошх би у тим странама требало изнова подићи првобитну стару цркву когу папство из свошх зичних интереса расцепи и одвош од Гединства цркве источне.“ Да, протестанство пружа руке православног цркви нашог и из1ављуГе жељу, да Ге радо да се с нама помири. Оно већ нте опасно ни за кога, тим пре за нас, кош тврдо стошмо на начелу првобитне цркве. Па зато ни оно не може бити оним врагом, што посе1а семе раздора на сабору карловачком, и потресе српску оностранску цркву у основу. Ми морамо потражити тога врага у другоме чему. (Продужиће се)

€ Л 0 В 0 НА ДАН РРђЕЊА ЊЕГОВЕ СВЕТЛОСТИ КЊАЗА СРБСКОГ ШИЛАНА ОБРЕНОВИћА IV. ПРОИЗНЕШЕНО У СДБОРНОЈ БЕОГРАДСКОЈ ЦРКВП ПРЕОСВЕШТЕНИМ МИТРОПОЛИТОМ Г. М II X А II Л О М. ПрУндошл кса плшенл 1зрлилекл Длкид^ К 2 Хскронх и гллголлшл се кости ткоа и плотк ткоа, лш ес!МК1. (II. царств. 3 гл. с. 1.) Ове неколике речи св. писма изказуГу бл. хр. сву важност и значаГ оних уза1мних одношења, ко1а су посто^ала