Пастир

633

незнабожци обратим пажњу на њих и одпочели их жестоко гонити. Но тада хришћани већ беГаху спремни предусреети гонење, као постоГани вошици Христови. Но одкуда такво непригатељство против науке, кога уливаше сва доброчинства, коГа између осталог, заповедаше не враћати зло за зло, него побеђивати зло добрим? Због чега римљани одпочеше тако жестоко гонити хришћане, кад међутим равнодушно гледаху на друге вероисповеди ? Чинило се као да и сама доброчинства хришћана беГаху пред очима незнабожачкога друштва као какав непрекидан укор. Незнабожци трпеше свако богопоштовање, док ово неспречаваше њима живети онако, како су они одпре живели; а вера Христова измењивала ге у свему и начин живота онога, кош 1 е њу примао. Хришћанин морађаше да избегава незнабожца,- он ниГе могао делити с њим ни занимања, ни задовољства, зато, што су ова скоичана била са незнабожачким обредима и готово увек противна законима хришћанске наравствености. С тога незнабожци одпочеше нападати на хришћане као да ови мрзе род људски. Хришћани нису приносили жртве, — а незнабожци, не знаГући каквом се они Богу клањагу, називаху их безбожницима] Хришћани нехдедоше да свршуГу обред у част императора : а ови их сматраху као непокорне грађане. Наскоро их одпочну наГцрње опадати. Тако иа пример говорили су, да они у ноћним евоим скуповима чине неваљалства и ужасна преступлења; да убиГау децу и Геду њихово тело. Покварено незнабожачко друштво говорило 1е са страхом о разврату галилеГаца (тако су они називали хришћане;) учени људи њихови смеГаху се безумљу галилегаца, што се клањагу распетом Богу, и очекугу васкрсење мртвих; правитељетво их одпочне гонити као бунтовнике. Хришћани су све ово подносили спокошо, надаГући се тврдо на Господа и веруГући у будући живот; они жаљаху своГе непршатеље и мољаху ее Богу

*