Пастир

117

на раменима, а онамо га гмзе ногама. — Тако не поступаху ни сами Турци пошто освошше Герусалим; они беху далеко умерениш и човечниш. Они не силоваху жене латинске; не испуњаваху животоносни гроб Христов призором гада, ужасним пустошима и сшрћу. Погато ударише на становнике од главе порезу, они им допустише да се користе слободом и имањем. И сами непршатељи Христови тако поступаху са противницкма своге вере — Латинима: а они хришћани беху толико несправедљиви и немилостиви у одношаГу према нама, кош их баш ничим не увредисмо.“ Затим се обраћа ка самоме граду великог Константина, те се Гада чемерни и тужни изгнаник жалоеним и вапашим изразима, кош као да се и сад слуншу из уста синова православне грчке, кош страдагу: „0 граде, граде! круно свих градова, чувени по свом свету, погледу свега евета, мати цркава, колевко нравославља, расадниче просвете, гнездо свега што Ге дивотно ! Зар ти испи из руке свевишњега чашу срџбе његове? И увећа се ова чаша пропасти твоге, — како рече Херемша, кад кукаше за старим сионом (плач 11, 13.) .... Негда пун живих душа, одевен царским висоном и порФиром, — а сад оскрнављен) осрамоћен, лишен свошх рођених чеда. Тек што скоро беше величанствена престоница, раскошан, великолепан и величанствен а сада позориште развала. Раздрте су твоге скупоцене одеће; разграбљене су ти величанствене и изредне покривке,помрча весело видело твошх очшу (изглед); измождено 1е твоГе лице некад светло и прелепо; попаљен огњем, текар си сад налик на опалу, згурену и смлаћену старицу, кога тек само седи уз огњиште. Ха и не говорим о томе, како по неки извтаГу и певаГу песме о твогог пропасти, шале се над твошм тугом па се тек сладе, као неким занатом, вештим скаскама, коГе побуђуГу смех о твошм несрећама; не зборим о томе, колико ти граде чине сваког часа горчила, увреда поруга и дрскости — а све Гедино рад забаве! Ти си пропао