Песма о краљу Налу : уломак из староиндискога "Махабхарата"

УШ "Т. МАРЕТИЋ | ==

рова Илијада и Одисеја, Виргилова Енеида, Ови-

дове Метаморфозе, Мицкјевићев „Господин Тадија“.

Зато сам ја та славна дела светске. књижевности

-превео и на свет издао држећи, да су добри преводи добрих песничких дела добитак за сваку књи-

жевност, особито за онаку, какова је наша, српска

и хрватска, која нема на претек већих епских дела. особите вредности. А сада ево пуштам у свет епско

дело опсегом мање од свих сада споменутих, оно-

лико по прилици, као што је Гетеов „Хермани До-

ротеја“ нли Тенисонов „Енох Арден“. И такова су

дела у нашој оригиналној књижевности сасма ретка.

Зато мишљах, да ће добро бити, ако наша образо-

вана публика буде могла у своме језику читати и

таково дело, које је прави бисер поезије старога

једног културног народа. А да је песма о краљу

Налу прави бисер, у том се слажу све компетентне

књижевне судије, а потврђује то и чињеница, да је

већ одавно преведена на све европске језике (међу

другима и на маџарски).

Ја добро знам и осећам, да ми природа није дала песничког дара; зато ја ни у својим дојакошњим преводима, а ни у овоме, што излази на свет у овој књизи, нисам хтео, а ни смео ићи за тим, да Илијаду или Енејиду и т. д. онако преведем, као што је чинио Змај-Јовановић у својим преводима песничких дела, која он није право говорећи ни преводио, него препевавао. То је могао Змај чинити, јер је био рођен песник, па су поред све слободе његови преводи глатки и поетични, а гдекоји су готово поетичнији, неголи су оригинали! Да сам ја своје оригинале хтео препевавати као Змај, изишло би по свој прилици штогод траљаво и нескладно, јер тко није песник, нека то и не покушава бити! Зато мени није остало друго, него да се што тешње прислањам уз оригинал, и тако мислим да ми је пошло за руком, да останем прилично веран оригиналима.

Ако ко мисли, да песничка дела може преводити само песник, а људи непесници да се имају тога посла проћи, они не узимају на ум, да у другим