Песма о краљу Налу : уломак из староиндискога "Махабхарата"

ПРЕДГОВОР _ 1Х

гвропским књижевностима има мноштво добрих и хваљених превода песничких дела, који потичу од људи непесника, али иначе савесних, који оригинал добро разумеју, а познају добро и језик, с којега преводе, и језик, на који преводе. -

Поред свега мога настојања, да као у дојакошњим мојим преводима тако и у овоме будем што вернији оригиналу, опет морам додати: да сам преводио у прози, био бих још вернији; али преводити прозом песничка дела, којих су оригинали сложени у стиховима, ја нисам хтео, а мислим да нисам ни смео, Зашто не2 Стихови дају сваком правом песничком делу ону особиту чар и милиње, а да тако речем, ону. илузију, која читача или слушача обузима те га као преноси у други песнички свет, различан од прознога света. Преводилац, који управо зна, што је поезија и што се њој хоће, да што јаче делује, он не ће стихове оригинала заменити у своме преводу прозом, јер он добро зна, да се у прози разбија поменута чар и милиње и илузија, Ја сам један пут питао једнога нашег књижевника, који је прозом превео неко велико песничко дело сложено у стиховима, зашто је то учинио, а он ми рече: учинио сам то зато, јер и Французи често тако раде. Ја му одговорих: у том се не треба угледати у «Рранцузе, јер они поради особите нарави свога језика не могу градити добрих хексаметара (оригинал дела, што га је онај књижевник превео, сложен је у хексаметрима). Прави разлог, зашто је онако учинио, није ми хтео онај књижевник рећи, и да је хтео, он би ми на моје питање одговорио; окренуо сам стихове у прозу зато, јер је то много лакше нето мучити се градећи стихове, На тај разлог може да буде само један одговор, т. ј. коме је тешко или тко не може стихове градити, а он нека не преводи песничких дела! Е

Сваки књижевно образовани човек може лако себи представити, да би остало врло мало поезије и у највернијем прозном преводу на пр. Гетеова Фауста или Шилерове „Песме о звону" или Бајронова Дон