Песма о краљу Налу : уломак из староиндискога "Махабхарата"

ПРЕДГОВОР "ХПЕ

У народној поезији има и примера, где се у ређем осмерцу налази реч, која и у граматичком смеслу има пет слогова, на пр ; доћи ће Карађорђије.

Одмор је у ређем осмерцу обично иза петога слога, на пр. устани горе, Малане, — ређе иза треБега, на пр. нека је, нек се удаје. —

Ређи осмерац узет је доста често у овоме преводу и онде, где нема речи од пет слогова, али није било могуће или није лако било начинити обичнији осмерац. -

Врло је мало осмераца у менг, који се не могу звати ни обичнаији ни ређи, код којих дакле ни на шта друго нисам гледао, него само на то, да у стиху буде осам слогова. То је учињено само у случајима преке нужде, т.ј, где никско нисам могао начинити осмерац ни обичнији на ређи, или ако сам могао, али то би било на штету верности. Мислио сам; ако већ мора нешто страдати, стих или верност, боље је да страда стих.

Французи су неку метричку особину назвали „епјатђетеп!.“ Права дефиниција те речи, како је ја схваћам, гласи: епјатђетепе је, кад на крају којета стиха нема правога одмора (а одмор на крају стиха има бити бар тако јак, како је у средини, или још јачи), а нема га зато, што тамо стоји таква реч, која у обичном говору не може никад стајати на крају реченице, него иза ње увек стоји још која реч

(бар једна). Епјатђетепе је на пр, у овим стиховима: 1. све бејгше лепше, него можеш рећи ил помислит, 2. вакликта ли бела вила или сиви сско у гори геленојг 3. помози ми, брате, ако имаш срце у грудима. 4. дођоше нам мили гости, која пријатеље старе видет желе.

Епјатђетепћ је и онда, кад две речи стоје у два стиха, које се у обичном говору не растављају, на пр.

1. зачудише сви се Марку Краљевићу, кад то рсче.

2. кода Србљи докопаше Турке зулумћаре у бајеле руке.

|