Песме Бранка Радичевића са писмима његовим и једним списом у прози

1 увод -- (ђ

нак) само је разрада карловачке немачке песме истога имена, Узимао је за теме и оно што је сам у Бечу доживео (Сонеши). Радио је и друге поетске теме. Пун поезије, он је тражио и да је саопшти коме, Вероватно је да за то није имао прилике у свом бечком друштву. На Вука није тад смео помишљати, по свој прилици — сувише је био млади почетник за то — а Даничића у то прво време. није ту било. (Остајало му је, дакле, само да се обрати за то породици у домовини. Слао је оцу своје песме — можда и брату, или је оно што је оцу писао било и брату намењено — и отац мора бити да је имао пуно расположења за то, а вероватно и укуса, кад је лепо предусретао и ценио прве песничке поку-“ | шаје свога сина.

Али је Бранко + и добар критичар својих песама, већ тада и уопште. Ло првим писмима оцу "види се како он пажљиво ствара, глади стихове, развија скице, „Ово ми је“ здраво измрљано а времена немам да размрсим“, каже он за једну строфу неке песме. „Она је још несавршена;... још је треба гладити, избацивати, додавати", каже за другу песму; Или: „још је неуглађено, гдегде и храпаво"; „све су (песме) још непречишћене"; итд. По рукописима који су остали у посмртнини његовој, та се пажљивост још више види. Поред пуно детаљних поправака у њима, а што је обична појава код сваког песника, има и коренитих измена, прераде сасвим изнова, (Ђачки расшанак, Гојко, Кад млидијах умреши типични су примери), а то бива само код врло пажљивих песника и који гледају да даду што могу најбоље. И својим публикованим, дакле коначно пречишћеним песмама Бранко је имао доцније понешто да замери. И не само за језик — видети његову примедбу за стих „пуца камен, ватра иза њ сева“ у Ђачком расшанку како је Даничић саопштава него и за саму поезију. Кад је једанпут (1849) на доколици прелиставао своју прву збирку, он је у Ранама нашао, с разлогом у осталом, да му стих „мога јада смрти гладна“ не ваља, него да треба