Песме Бранка Радичевића са писмима његовим и једним списом у прози

() | ПЕСНИКОВ ПОРТРЕТ _ ПОБ

„моје среће смрти гладна“ или нешто налик, и онда се решио; „од сад ћу, кад што штампам, боље пазити“,

У тим бечким годинама дошла је и целокупна, потпуна промена манира. Кад је први пут почео писати, још у Карловцима —- мислим на његове немачке песме — он је у класичној просодији, свакако у класичним реминисценцијама. Али иза тог врло старог манира, којега ће се одрећи чим у Беч дође — да не говоримо о исмевању којим ће га доцније у ЛПушу пропратити —, он у првим бечким данима има. један такође туђ манир и којега ће се исто тако одрећи при публикацији прве збирке. Погледајте на. прву песму коју саопштава оцу, Опрошшај — стихови се тичу познатог брда у Карловцима —:

„И осим што зелени стром На гробни где-где сени дом, Ти сасвим стојиш овде наг, · И опета си мени драг...“

То звони сасвим немачки, није нимало метрика народнах песаме, И друге песме Бранкове тога доба. у сличном. су јамбу. Ни једна, међутим, није таква. у публикованој збирци. У овој он се потпуно изјаснио за народну НЕТВИ ВИ песе које је најпре певао у оном туђем метру, окренуо је на народну; прамери: Опрошшај који се претворио у Ђаччи расшанак, Сонеши који су постали песма са знаком питања као насловом, То је учинио додир с Вуком, читање народних песама, и ово је посведочено одмах. с почетка, Мало час наведене две прозне фразе („Ово ми је здраво замрљано, а времена немам да размрсим“), које су у првом писму (16 март 1844), у чистом су десетерцу, а у четвртом писму (дец, 1844) Бранко изреком казује да је неке речи „нашао у

нашим народним женским песмама". Кад је управо |

Бранко променио манир, не може се утврдити, али биће да је око 1845 године, На промену је могао утицати и Даничић, који је дошао у Беч 1845, |

ајпосле дошло је време да се песме публикују“ (1847). Џеснеци обично почињу тим што их најпре: