Песме и драме / Милутин Бојић

Синшша Што ће нов дан да ми роди, Где ће пољуб један сву прошлост да збрише, И да се преда мном не беласа више, Иста стаза која истом циљу води.

Томанда сва збуњена, готово клонула, више уздахне но што рекне Ја те не разумем. (Гледа горе мокре гране. Сутон се лагано навлачи помешан с последњим осмехом сунца. Мали тајац.) Гле кроз слој облака Како се мучно сјај сунца прикрала, Хотећи да продре у долину мрака, Где се залуд бори, где се залуд страда. А прозирна румен у последњем часу Сва се растурила и поносно дроби. Гле, како се злато рубом стена расу. (болно)

Та самрт светлости сав ми мозак роби.

Томанда меланхолично Вече.

Синиша Док се блиста сјај смрти црвене Хтео бих да поглед од сунца одмарам На зеници лепе и вољене жене.

Томанда О!

Синиша

Пољупцем дану да опело створим. Да. Јер утонули дан не васкрсава. Он мре као младост, брзо, а нечујно. „Да будемо сами... Вече крај нас спава, Само сутон клизи и жуд расте бујно. Прошлост сва избледи. Тренут срца спаја, Тад и само време престане да тече.