Песме и драме / Милутин Бојић

УРОШЕВА ЖЕНИДБА 18>

Затресе се земља калипољског брода И заурла дивљи талас мора сиња

И зачу се топот татарскога хода. Расуше се куле и камене зиде

И престрашен живаљ утече без јава. А кад јутро свану, Калипољ се виде Опустео, као смет га завејава. Лукави Сулејман наредбом је хитном Превезао Турке на то пусто место, Док се у Византу, у метежу ситном, Гложила господа о прљави престо. А наш царг Види ли прст божији у том=

Урош уздахце Не знам.

1 Калуђер Не види га, но слепилом гоњен Чека да византске вране крила сломе, Да на трули престо крене чете горде, Док га у заседи чека Татар склоњен И спрема мачеве и соколи хорде.

Урош Ништа не разумем.

1 калуђер видећи моћан утисак својих речи, сипа их н даље. Куд га ђаво вучег Доцкан биће када цар стане престрављенњ Место од Византа примив ада кључе И падне у крви властитој задављен. А тад православље ко ће да нам чуваг (Урош гледа тупо, не говорећи ни речи.) Ти си нам још нада, ти Господу веран, Ти спасавај народ докле бура грува, И ублажи бол нам горак, неизмеран.

Урош Уздам се у, Бога, да ми дела порави. Ја нисам к'о отац.