Песме и драме / Милутин Бојић

486 М. БОЈИЋ

1 калуђер Јер ти имаш циља. Не даш да светиње невера сахрани. Господ нек те храбри, нек те благосиља!

Урош дремајући говори Тада ћемо дићи горостасне лавре, Да пропоји земља на све четир стране. Дух господњи нека пољима нам навре, А монаси нека свету веру бране. ЧОн је клонуо дохваћен сном. Из друге собе се чује песма другог калуђера) Волим топле очи, На уснама малим, Кад се сладост точи. Тебје Бога хвалим. Жалост овог света Блажим вином старим. На многаја љета Тебје благодарим Господи...

Певајући „Господи“ појави се на вратима с фењером у руци у коме гори свећа, нако је дан, носи и флашу с вином.

1 калуђер пробуди се Што се дерешг Видиш: све спава.

И калуђер Дивота. Да се какав добар батак и бут смота... Тражи што-за јело. Истога часа се чује споља глас Двородржице.

„Двородржица Ту су се сакрили...

(Он у друштву неколико стражара улети на сцену. Спази слику и забезекне се)

| _ Тако ми спасења! (Урошу који се пробудио) Господару! Пиће!..- Авај, цар кад чује!.. (Једном калуђеру) О, Господе, оче... Таквог искушења!