Песме и драме / Милутин Бојић

196 М. БОЈИЋ

Кад дође дан да се за увек погребе Девојаштво и да прах се с крина старе, Размислити треба о свему, о свему... (Цар је слуша. Она продужује као стидећи се) (О мужу су жеље поносне ми биле, Замишљах га увек ко борца у шлему, С оклопом, никада с одећом од свиле. Поглед му је дрзак, мишице му смеле; Он преко гробова долази до циља. Груб. А знаде само песму борбе вреле. Не уме да моли ни да благосиља. А кад дома дође, сав у модрој пени, Прострељеним да ме мишицама грли И тај крвав ратник, да у мојој зени Нађе чар живота што му правце хрли; И сребрна поноћ када затрепери, Заспи ми на руци...

Цар Доста. То су приче. У данашњици се, девојко, разбери. (О, једна на другу како жене личе! Томанда Ти си хтео. С тога срце ти отварам.

Цар Смисао ти речи не могу да схватим. Урош за себе Но ја схватам.

Томанда Цару Ја ти жељи одговарам.

Урош исто Све пропасти мора, чега ја се латим. Цар

видећи да Томанда околиши, мисли да се стиди и хоће да јој помогне

Равмишљаш се» Стид те» Стид те чини милом.