Песме и драме / Милутин Бојић

198

М. БОЈИЋ

Гладује годишње бар стотину дана.

Ви, грчки потомци Византа што стење,

Наследници бедни царства што је свело,

Царева, чији се понос к небу пење,

А алеме скиптра продају за јело...

Ви, гробари славе... кржљави изданци.. (Не заврши реченицу, но начини презрив гест)

И ти, сенко сјаја, сад када те проси

Син цара, о коме јече сви пропланци,

И чији мач главе војсковођа коси,

Одбијаш му љубав... (уноси јој се у лице)

Но ја брак тај желим. Нећеш ли, смрт грозна други муж ти биће. Говори. Још једном питање ти велим.

Томанда. Царе...

Цар говори лагано

Прво смола твоје тело скриће. Потом врело уље очи ти испећи. Туп нож ће ти језик одсећи и уши, Затим ћеш морати на врућ угаљ лећи, Где пламен још тиња, а густ дим се пуши. А свет око тебе и с десна и лева, Обучен свечано као сват до свата...

Урош замишљајући вољену девојку у мукама

Немој...

Цар

продужује реч по реч И док смола тихо догорева Слушаћеш сватовац... Томанда Ох, језа ме хвата.

Цар

Знај: нико се није мог спасао гнева.