Песме и драме / Милутин Бојић

ко о сл

УРОШЕВА ЖЕНИДБА

Мачева ће страшна зазвонити јека: Ради се о њеном или мом опелу. Ко зна шта ме чека, када Визант падне.

Царица И најгоре да се деси, Боже склони, Ту је Урош, правац и нов пут да дадне.

Цар Наш син Сам он баш ме на тај корак гони, Царством мојим подли повлаче се лисци И рију где могу. Док ја водих битке, Њему су уходе, гадни црнорисци, Сипали у главу лаж и мисли плитке. Видиш ли гаг Све је смрвљено у њему. Ни снаге, ни воље, ни жеље, ни циља. Син мој, а мени је противан у свему. Ја мрвим и кунем, 2 он благосиља. Мислио сам дуго, тражио спасење И молбом и претњом. Све по старом оста. Најзад видех: брак је једино решење. Нек унука да ми, и то биће доста.

Царица

оборила главу и ћути.

Цар

Истину не кријмо. Сама знаш да просих На два места снаху. Лошу имах срећу. Знаш сама каквим се замислима носих. (Он сам себи сал је изабрао срећу. За презрење није. А мени се (застане) хита. Он је воли. Можда, она ће га спасти. Он у њеном оку своју срећу чита. А ја моћи имам и снаге и власти. Не морају да се нове везе траже. А Урошг Видиш га... Ми ту нисмо криви.

(Вастане) Разумеш... Не мора баш све да се каже...

(Слегне раменима)

Нека у свом сину свог оца оживи.