Песме и драме / Милутин Бојић

206

М. БОЈИЋ

Царица уздахне Можда...

Цар Све је тако. Па кад сина роди, О унуку своме ја ћу да се бринем, Он ће да царује и да војске води, Кад остарим и кад круну с главе скинем.

Нарица премишља се да још нешто каже.

ан

ГТаж улази Деспот Синиша. Цар да му знак да га пусти.

о

Синиша улази Господару брате, Чух, да ми се спрема казна...

Цар На зло лаком, К'о сви што дужност не знају да схвате, Згрешио си. Закон право суди сваком. Твој грех ми је познат, к'о и ратна дела, С тог строг нећу бити. Урош излази из собе, и кад спази Синишу тргне се,

Синиша И најмања да је Казна печат срама бележи сред чела.

Цар | Из руку данашње узимам ти краје И шаљем...

Синшиа Тог истог часа, царе брате, Кад мене прогониш, црни ће монаси Лепотицу једну у гробље да спрате: Не мене од срама, њу од смрти спаси.

Цар

Тим је већа казна.