Песме и драме / Милутин Бојић
УРОШЕВА ЖЕНИДБА
221
Двородржица Кантакузен. (Даје му друго писмо.) Цар Славно! Пажеви оставе и оду. Двородржица такође. Цар
отвара Палеологово писмо. Красно! „Мада познат нисам ти одавно. Помози ме“. Хоће престо да утврди. Дарове ми нуди, назива ме братом. Све цареве друге проклиње и грди.
Урош Хм.
Цар Пред унутрашњим Визант стоји ратом. Да видимо друго. (Отвара Кантакузеново писмо и читајући говори)
Из тамнице јечи.
Сећа ме на прошлост, почасти му дане. О шта је ту слова, непотребних речи! Писмо му је дуго, равно четир стране. И он тражи помоћ. Сву почаст ми нуди, Ако Палеолог што пре срушен буде. Два цара, а један другог подло куди.
Урош А обојица ти славу и част нуде. Но то је опасно. Можда каква замка» Цар Вечито сумњало. Урош Крвав пут је циљу. Цар Без крви се, синко, не узме ни сламка, А не град што живи сав у изобиљу.