Песме и драме / Милутин Бојић
М. Бојић
Визант, тај кључ славе, богаства и дражи, Визант, тај црвени рубин, камен части.
Сад мој златни прстен за свој оквир тражи, И мој бич, реч моју, печат моје власти.
Урош Зашто хиташ, оче» Што си земље несит>
Цар Јер ме мора зову, јер ми куле кличу, Јер ме к себи вуче град мучења пресит. Преда мном капије његове се мичу, И зове ме к себи круна уздисања, Та круна на којој нема места чиста, Што памти убиства, тровања и клања, И што кроз векове остала је иста. Та круна, тај златни летопис времена, Што се сећа ниско палих великана И царева малих и великих жена. —
Урош са досадом Ах...
Цар Пуно је звезда и блиставих дана. О вест таква зар ти не улива радост, Што у нама Визант наследника стечег
Урош не Цар Ми смо та нова византиска младост, А крв Андроника и у нама тече. Гле, шта Кантакузен шаље ми уз писмо! Развија онај завој на јастучету.
а Урош та:
Цар Карту Византа. Требаће ми, каже. (Развија карту и простире по поду.)