Песме и драме / Милутин Бојић

УРОШЕВА ЖЕНИДБА 223

Скоро мој ће бити, јер далеко нисмо. (, жељени граде, ми смо твоје страже!

Урош Јадни град! Туђ биће крај два своја цара. Страшно. Неки су дошли из собе и гледају Цара, који је раздраган. Цар

Дело руку мојих то сазрева. Гледај, себе једе немоћна и стара · Змија, која ми је пила сунце днева. Читаве сам ноћи лутао к'о сени, И чекао жудно грч блуднице свеле. Сад је дошло. Дрштћу сви удови њени, А на рамена су јејине јој селе.

(Гледа у карту)

Гле, двор Висилијев, храм достојан Бога.

Урош И Никола Бућа у звезде га кује, Мада и сам чуда видео је многа.

Цар похлепно Пуст је. Чека моје фанфаре да чује. И задрхтаће му шестнаест стубова И грунути благо, што је жудно крао. (Смеје се) Палеолог, сенка достојна гробова, Кантакузен роб је, у тамницу пао! Урош Роб! Судба. Цар Ево. ти дворца свих Комнена. Урош Слушао сам да је то круна лепоте. Цар путује и даље мачем по карти.

И ризница ево, негда пуних плена. Празне су. У њима сад се бубе коте.