Песме и драме / Милутин Бојић

УРОШЕВА ЖЕНИДБА ВЈ

Еј, доста са химном, Нек запевке почну. Ви нисте на гозби, него на опелу. (Са тужно ретким подсмехом и болом сруши се опет у столицу.) На Визант! О доста биће шале. Византијо, спавај! Мирујте стражари! Не бој се за куле и за арсенале, Јер ми нисмо војска, но бедни гробари. Мачеви су тупи, копља зарђана, Под одећом царском монашке су траље...

Урош плачевно

Оче... Цар Ти си сутон мог сунчаног дана. Урош Оче...

Цар ван себе Даље... (Гневно) Даље... (Клонуло) Даље!... Парица умирујући га прилази му Царе... Цар и даље у екстази (ООдлазите, авети и сенке! Умукните хорне, утрните луче. Доста је певања, доста теревенке! Парица. хотећи да га умири Царе, какве црне замисли те мучег Син твој, ево, чека твој позив да гине, Да донесе нове победе, нов ловор, Да с торњева царских круну за те скине. Цар понавља махинално, као пијан Он чека... Царица О, чему сав тај мрачни говорг Шар као да се буди Он чека... да син мој... опрости, опрости... То је занос. Само ружан сан сам снио. (Као да хоће самог себе да увери.) Уморан сам... Нека властела се гости,