Песме и драме / Милутин Бојић

М. Бојић

О како је празан напор људског рада!

Низ челичних кула сив пепео бива.

Само фијук ветра изнад гробља влада,

И сањива пустош над таштином снива,

Јунаштво и слава, то су празне приче

Грешника што за грех свој доцкан се каје.

Само стена стени кроз векове виче;

„Чему вечност која два тренутка траје2

Чему сласт што пружа будућност незнана2»“ (Још болније)

Машамо се звезда и путање млечне,

А што ће нам њина светлост с муком збрана,

Кад ни оне нису, као ни ми, вечне2

Рођен си да умреш! Вај, истино проста,

Ја ти славу ширим од кутка до кутка.

Живи само данас и нек ти је доста

Бедно задовољство једнога тренутка.

Све је прах и ништа. И гложења чему

Оставимо тигра да крв дивље лоче.

Господ Бог нас створи да певамо њему,

Јер у тихој ћутњи сва је мудрост, оче.

Цар

За све ово време њему су играле жиле, вилице се стезале, Он се питао да ли је то збиља истина што чује. Крв му је појурила у лице. Он се поводи, заљуља, сруши у столицу и као експло-

зија бесно Не, ти син мој ниси, но крв ко зна чија. Урош

опази да је претерао. Уплашено

| Цар Црв... Сањало... Заљубљени мољац. Авај, то у теби семе клетве клије..

(Оче...

(Као са страхом одбија те мисли, застане, па презриво)

Отац цар царева, а син богомољац! (Устаје. Претећим гласом)

Ти нагризаш корен и младицу сочну.

Дахом смрти пахнеш царевину целу.

(Царица не уме да се нађе у ситуацији. Хтела би нешто рећи,

али јој реч застане у грлу. Из собе се чује химна.)