Песме и драме / Милутин Бојић

ОРОШЕВА ЖЕНИДБА 299

Не могу је стићи, да коњ има крила.

Па и да је стигнем, нашто цела хајкаг

Томанда није више што је била. Двородржица и Палман долазе

Палман

Цар Ви сте... Зашта сам вас зваог (Смишља изговор) Шта је са јестивомг

Двородржица Готово је. Цар

Иди. Двородржица оде. Палман почека, па, видећи да га Цар не задржава, и сам оде. Урош за себе Готово. Још један зрак наде је пао. И свуд тама влада, докле око види. Из собе се чује нечија здравица За цара на Визант поћићемо хучно. За цара! Наздрављам чашу тој... (Поправља се) Том делу. „За цара!“ кликнимо сви сложно и бучно. (Чује се) За цара! (Онај исти говори) За такву реч храбру и смелу... Цар слуша Вино већ их креће. И старци се младе.. Храбре се и они што су већ пред гробом. Урош као за себе А у моме срцу ббли корен саде. Ја бих јаукао над срећом, над собом. (Резигнирано) Једва жељу своју с твојом жељом спојих. И садр Залуд слатком радовах се воћу! (Тужно) Има нешто јаче од назора твојих, Нешто што је јаче од нашега „хоћу“.

(Стоји као кип, не миче се ни једним делом тела, само му речи клизе болно и монотоно.)

Господару...