Песме и драме / Милутин Бојић

928 М. Бојић

Урош Цар

Мајко...

Госпо... Царица У срам не хрлите сами. Цар

Види се да га непрестано мучи последњи догађај. Он у души одобрава царичине речи.

Смеје ми се! Такве увреде се свете!

Царица Па где да их нађеш сад у ноћној тами> А сутра на коме ко зна биће крају. Венчаће се ноћас кришом, и шта тада2 Хоћеш да срамоту целим царством знају Урош очајно Венчаћеа се! (Плаче) Мајко !

Царица Син мој у плач пада!

Урош Мајко, и сувише то је горка чаша. Царица Знаш ли син чији си, знаш ли своје претке2 Пар више за себе ЈЕ Царица Знаш ли шта значи царевина нашаг Зар ти годе дворске поруге и сплетке» У ноћашњој хуци бестидница оде, Да је сву ноћ. грли Синиша, без стида. И ти хоћеш с њом да преци ти се сроде2 Наше име да јој ране части вида И зар твојој деци таква треба мати2 Царе! Зашто ћутиш»г у Цар резигнирано Реч ти мудрост прати. Из тебе говори царица и мајка.