Песме и драме / Милутин Бојић

УРОШЕВА ЖЕНИДБА 997

Цар Обоје ћу. Палман Ја сам... Цар

Пијан цело вече! Ништа не разумеш, ти, матора лудо. Један од оних штшо беже Склонимо се, биће метежа и сече! На позорници остају Цар, Царица, Урош и Палман: Остали су побегли. Урош У потеру, оче. Цар Палману Ти пожури брже. Нек Двородржица одмах дође...

Палман Хоћу. (Оде) Урош Гневан сам. Хајдемо. Мој коњиц већ рже. Царица.

Господару, зашто метеж ствараш ноћуг Прикримо срамоту. Цар Са мном да се шалиг Са наредбом мојом > Царица Па зар друге нијег Да сви виде, да смо на њу само спалиг А и сам знаш ко је, од родбине чије. Нама друга треба, за нашега сина. Кад овако зби се, нека тако буде, Спасимо се једног недостојног чина. Урош Мајко, твоје речи зар ми љубав кудег Нарица Ја клечим пред вама, мужу мој и дете.

Клекне 158