Песме и драме / Милутин Бојић

226

М. БОЈИЋ

Четрдесет лета још преда мном стоји, Четрдесет лета нек страст власти гори, Свако нека нови алем круне броји, Јер један је морал: владај и покори! Нарица долази из трпезарије Мој царе, властела тражи те,

Цар

(Једном пажу који је ту) Томанду зови. Сад нек буде славља. Урош Оче, хвала оче... (Царица се мршти) Цар Ти том ниси рада» (Пружа јој писмо) Дивне вести Визант вечерас нам јавља. Урош Начинимо зато весеље обилно, К'о када се војска на нов поход спрема. Нек у сваком буди осећање силно. Паж се враћа у друштву с Палманом. Палман. Господару, овде Томанде нема.

Цар запрепашћен

Сад, сада.

Негор Палман Са Синишом... Урош ужаснут Утече по мракуг Палман. Ја сам знао, али мишљах: „Шта то мари»“ Урош

Оче, одмах пошљи за њим стражу јаку. (Палману) М још им поможе ти, глупаче стари! Цар Платиће ми скупо! (Многи се разилазе.) · Један војвода шапатом Створиће се чудо!