Песме / Милета Јакшић

МОСТОКМГ ЕГОКЕ5 ЈЕ

Ноћ је. Сама је колеба твоја

У пустој гори, где вију гнезда Орлови. Над њом као мравињак

Ври, кипти небо од сјајних звезда.

Око поноћи, кад све занеми,

На колебу ти небо наслања Звездице сјајне, као да спушта

Златне плодове са родна грања...

И ја се тада к теби украдем,

Блудим по мраку, гором се верем Да тајно љубим очице твоје

И с тобом златне звездице берем.

П.

У немој гори на месечини Самоћно снива црквица стара,

Крај ње на зиду граната буква Поноћне сенке тихо одмара.

Нигде шапата, нигде покрета Осећаш како срце ти куца,

На небу трепте далеке звезде И крст на кули мирно светлуца.

Кадикад узвик из горе дође

Из густих шума, немих дубрава Као да човек у помоћ виче

Ко да се крвав злочин дешава —

То сова плаче... и мир је опет Онамо од куд јаук се оте...

Светиња ћути, звезде трепере, Дубрава таји ноћне страхоте.