Песме / Милета Јакшић

НЕСМЕ . Цој

ДЦ

Ш.

Видиш ли тај гроб што онде ћути

У вечноме мраку горскога хлада На њему мртве ружице беле:

То месечина кроз грање пада.

Закопан лежи ту један монах, Усамљен беше целога века, Никога нема да му походи У пустој гори гроба далека.

Кад је живео, када је умро И је ли за њим ичије око

Кад заплакало — то нико не зна: Прошлост је нема, ћути дубоко.

Само у доба зимских мећава

Над њим се ори ветрова хука А кад с пролећа гора олиста

Кукавица му над гробом кука. У.

Хвата л' те страва на тој висини2... Доле спавају сумрачне горе, . Све ћути близу и у даљини Куд оком пређеш неме просторе.

Умукао је папак у трави

У ваздуху се кресница гаси, | И славуј дрема још у дубрави, Дубоко ћуте живота гласи.

Из села нема још кукурика,

Зора не бели још не ће доћи Далеко само с равног видика

Кроз бледи сумрак звездане ноћи