Пештанско-Будимска скоротеча

ш

нијех пјесама, а ја сам послије у предговору к четвртој књизи (у Бечу 1833.) за живота његова показао, да ми није дао више од 3 4 пјееме, које су тако р^аве , да их нијесам могао штампати осим оне о Донаверту (у Даници за годину 1826). Да ја оне вриједности нашијеш народнијеш пјесама, коју су Грим и Гете и Копитар у њима нашли и свијету је казали, нијесам позиавао нн онда, кад сам прву ону књшки• * цу штампао, то је цијела истина} али се ]амачно монсе рећи, да ју је Мушицки много мањ е од мене познавао. Много мање велим за то, јер сам се ја родио и одрастао ондје, гдје су се пјесме јуначке пјевале и казивале ( као у сред Ерцеговине ), и знао сем их још из дјетињства силу Божију, и разумијевао сам их све онако добро, као што их и народ разумије, и миле су ми биле, .као што су и осталом народу ј а Мушицки, као Бачванин, који је у дјетињству из села изишао, и млад се покалу^ерио, могао је К°ју чути гдје мимогред од какве ;кене у Бачкој или од слијепца или сљепице пред црквом^ али заиста нити је какве знао, нити их је разумијевао (а камо ли да је њихову праву вриједност познавао). М ја,који сам послије (1815 — 1816) с њиме живљео, могу казати, као њеко чудо , да он, премда је народне наше пјесме радо имао и хвалио, није имао праве воље нити их читати, ни слушати! Ои је на молбу моју добављао у Шишатовац 1815. годиие слијепца филипа Вишњића, те сам од њега писао пјесме, и ја сам оне исте године за то доводио ондје Тешана Подруговића} и он нигда није могао једну читаву пјесму саслушати од кога њих, него само почне мало слушати, па онда или отиде или прекине пјесму ■ а тако је исто чинио, и кад сам му ја хтјео читати преписаие пјесме! По свој прилиције био томе узрок, што се из младости навикао на Славенски језик и на мисли и стихове другијех народа, па му се оно наше све чинило просто и ниско, као што је и мени много

пута говорио, да ћу пигпући овако народнијем језиком остати до вијека само простонародни списатељ. Кад би ЗТушицКИ ипослије познавао сву праву вриједност нашијех народнијех пјесама, онда би он њиховијем духом, и језиком пјевао своме народу, а не би Римскијем размјером, закоји још остаје питање , да ли се у нас може пјесмом назвати, и онако мјешовитијем језиком, који у право узевши није никакав језик. Читатељи се ласно могу опоменути језика уњеговој родољубивој оди Михаилу Виткови"ћу (у Будиму 1811.), која се почиње : „ Зд'1), гди затворив свн1ценне школе двер „Деветми ево проводим нмн'ћ крат" и т. д. А што се послије ои у Српском језику мало поправио (колико је могуће било), томе је узрок његово познанство и живљење сампом (ово се може посвједочи ти различнијем свједочанствима). (конацг сл};дуе ) БУГАРСКА. (из1 новина Оз(; иис! УУез1) Прекрасанљ онаи дивлбш пред ^лђ, кои наравћ чудновато одг. с$вера дражестимм^ обалама Дунава , одђ истока тамномЂ бошмЂ црнога мора, одђ гога грдномЂ горомЂ Балкана, а одђ запада такођерЂ краснммЂ ввригама брда гранични, зовесе Бугарска, н^зкада одђ Римлнна сурова Мез^а прозвана, страховито заточен^ прогнаника. Негледе^и на големе, а и многоброине пустмнЗз, землн иста има одвећЂ дражестне пред^ле. Пр1е свега особито иапоменути валн положаи набрежне варошице Бабадага, сђ иЈјнммђ горостаснммЂ околинама. Нго сматрагаки и нехотице човекЂ се сећа топлица Гастаинскм и други огромнм у Тиролскои. Величанствено очаравашћа околина Шумле несравнЂно е лЗша. У дубокои кршевитои гудури лежи ова безопаспа варошв, кон никадЂ у своимђ зидинама тујју воиничку силу угледала ше. Видисе дакле, чега ради и опростити треба, што су башЂ ста- *