Пештанско-Будимска скоротеча

147

ји је онда ову ствар ондје најбоље познавао, имао је право не само чудити се него и срдити, особито ако се у Одесу поредг> обја вљенија свога хвалио, да је он оставио ове споменике у Бијограду да се штампајуи за то прошавше године напише, и у 23. броју С.Н. Листа (1841.) наштампа о томе повелики чланак, Ј коме покаже цијелу ствар готово онако, као што је била, иГ. Твртковића, што је „ изђ ЗаглавЈн и само име Г. Тирола пзбацио, а мјесто њега своје („име маловажнога човека и лажлвивога Сабирателн ) менуо („да га краси заглав1е овбг драгоц^ностш"), изружи доста грубо, али правду говорећи, н. п. да је он човјек, „кои едва читати и нешто зиероглифечески писати уме}" и, „кои ни понтхн о оваким драгоцћностима нема, и кои е само кирјго заслулао, што ш е изђ Тр1еста у Београд донео, и Господару бфрему у руке предао}" и тако да је њихов „ ПсевдосабиратеЛБ ," а „ИздатеЛБ **' да је он сам (Г. Тирол). IIик ола Ивановић IIад ежд ин, један изме^у првијех Рускијех Књпжевњика, који је лани путовао и по нашијем крајевима, и кои је у кратко овдје споменуту историју овијех Споменика слушао, осим другијех разлпчнијех људи, и од самога Г. Тирола, напоменуо је мимогред у Сјеверној пчели (Кго77—78, 1842.), како се Г. Тирол и Г. Твртк овијг препиру око Споменика, а ни један да нема право присвајати их. Г. Твртковићу се ово учини криво, или управо ре1ш, срамота, и за то у додатку к Бијогдрадскијем Иовинама (Кго 27. 1842.) наштампа „Одговор Господину НадежД 1111 У~ ' Но какав одговор ? Онако основат на истини, као што је и право, по коме присваја Споменике. Он каже, да је читао на ( рпскпјем народнијем пјесмама гдје стоји* „скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић,'" и дазна, д а ј е Вук „већу частћ п^сама одђ добр&1 Србалн готовћх преписан&г доб&го , као што е доцше сзмђ то признао у предговору на дру го ИЗ д ан1е

свое," а и он да је „ве^у частв Диплома одђ доар&1 Србалн преписан&1 добавмо," и тако кад је Вук, (кои „у првимЂ издашнма Србски народнш п^сама ше ни признао, да е одђ други Србалн пЈзсне преписане добмо, и опетЂ никоме одг, ученм непаде на умЂ, н4га, као ово садЂ мене присвоител1)МЂ туђе ствари назвати, што би се заиста сђ већимЂ правомЂ чинити могло") могао казати, да је скупио и издао народне пјесме, и он да може казити то за Дипломе или споменике ове; и да се није „иадао, да бм могао законЂ ученога св^та тако непостоанЂ бмти, да оно" њему „одрмче, што другому у пунои м&ри дае," и тако да му је Г. Надеждин „предЂ св Ј јтомђ неправду учишо" и т. д. Ово је довде све био предговор, а сад ево правога одговора мога Г. Твртковићу; 1) Иије истина, да сам ја „ве1гу частв пћсама одђ добр&1 Србалн готовм преписанм добмо." Сватко може видјети из мога предговора к IV. књизи, на који се поЗива: Г. Твртковић, да међу 479. пјесама у прве три књиге другога изданија (у Лпписци 1823—1824). нема више до 33., што су ми од другијех преписане догпле, а остале сам све ја писао својом руком. 2) Исто тако није истина, даја у првијем изданијама нашијех народнијех п!;сама нијесам признао, да сам од кога п$сме преписане добио: не стоји ли иа крају предговора к д р у г о ј књижици првога изданија (у Бечу 1815.) благодарност моја не само за краљичке пјесме пријатељу моме Максиму Ранковићу, него и за јуначке слијепцу филипу Вишњику и Тешану Подруговићу, од којијех сам их преписивао ? ! Сад читатељи сами нека суде: кадЂ Г. Твртковић говори оно, што није истина у стварима, којијех је свједочанство свијету пред очима , колико му се може вјеровати у ономе гдје (он мисли, да) никаква свједочанства нема!