Пештанско-Будимска скоротеча

ове гпстинћ бмти.'' — Ово се свима допадне. КадЂ « веКЂ суице седати почело, оде Веиимир-к Неде.њну, и по краткомт. времену опегн се свонмђ гостима врати сђ весе.шмг гласомв, да ц Неделвко већт. шербет н < а бенђеи} ком -в погпо, ида ће га скоро дубок-Б сант, напасти.Сад-в браћа све на пјтћ преправе и кадт, већЂ готови бвшху, одведе ш Велимпр-к Недеивку, когђ на зелену траву простртогт, у дубокомЂ сну застадоше. Они га лагано у меке душеке з«и11о, подигну, и лшбезно са старцемЂ ВелпмиромЂ опростивши се, и благоднреКи му на гостолвдбпо, враге се са 1ованомЂ куЈт СВ01ОИ здрави и весели. Оки су по ТИ10И и благои месечини целу боговетну ноћв мирно путовали, и кадЂ се већт> зора указа, а мало затммЂ н сунце се роди, одседну мало, да се одморе а кон г 1 ј пусте да пасу. Неделвко 1011111. 6 сладакЂ санЂ боравк). Лнко одсече велене гранчице и заклони спавагоКегЂ отца свогђ одђ сунца. Садт, путЂ далћ предузму, и кадЂ се већт. око подне велика врућина поави, и сунчани зраци нрооио крозЂ зелено лишће одђ гранмица и на лице сиавагоћегЂ старца наД°ше, ондаочн сво« отвори, и удивлћнЂ чвсђ на 1ована погледи. а часЂ на свое синове. „Где самв к ? Ко в око мене ?" повиче онв и скочи као младиНт. на ноге. ,,У мири се брате!" рече му 1ованЂ. Небо 6 определило, да тБ1 впше у ш стинви не живишђ него, да у крЈгу таов добре и честите породице срећне дане старости твов проводишв. Иогледаи твогв наистар *1бгђ СБша подпору староети твое !" — ахђ небо' е ли могуће, да в то мои сбшђ" ? повиче НеделБКО и сузе радости текле су потокомђ изђ оч!К) веселогЂ старца. ~~ „Н самв твои рођенмн сбјнђ, драГ1И мои отче I" рече Лнко , лгобећи старЦа у руку, И мб1 смо твои сбшови 1 '

повикаше два брата Лнкова и прострше се предЂ нбимђ на кблена. — Неделкко радоетанЂ, полети у обнт1Н МИ.Њ1 < вшова своп, вцагоћи и весело вошгоћи: „Садт, видимђ , да самв и предЂ богомб и предт, лгодма сагреппо, што самв безЂ доволбногђ узрока жену и децу мого остав'10. ЗнамЂ , да е мон Драгинн на мене сасвимЂ заборавнла''. ,.Боже сачуваи! да 6 она на тебе заборавила*' од! оворе му смнови; сви тебе кодђ куће као лрко сунпе очекуго. (продЈженЈв сл4дуе.)

о УЧИТЕЛБСТВУ. i. л О б iii т е. 1) У ч и т е л бс к о звание прво в: „Човек", велн господинђ Пеичићв, „нема на землви веће!" от Учитела благодктелн. Ни сам СпасителБ наш же достоинјег себе на землки звашн, Н1е достоин1ег себе имена тражго, ни наНи мого. Учите.и, е лгћстоблгостнтелБ Бога на землви. Сземогућн нас СоздагелБ ствара, предавагоћи нас Учителго , као вертоградару своме за разумна создан1а свон на землвн опред^леном , да оно из новог безЂ образног створа Бож1е ничини подоб^е, да из човека смертногЂ безсмертногЂ, неба достоиногђ, проичведе." "л) ВажностБ и превосходство зваша учнтелБСКогЂ АлександерЂ ннмђ великбш — исповедагоћи да е равно дужанЂ благодарити Арјстогелу учителго, као и отцу г своме Фмшиу; и \1арко Антон1и , вданЂ одђ Цесара, учнте .гћ свов и на самЂ конзулахЂ подизагоКи, доказуго. 3) ,,вб1 сте, мол нецеићна Господо, они млогозаслужни мужеви, коима обште суштестеованЈЈ толикм држава' и земала; на цвету ленм наука', благо-