Пештанско-Будимска скоротеча

274

номђ девоикоЈГБ титрате, коа сваке човеческе помоћи лишена кодт, мртвиприбежиште нађе ? Ни едаиљ одђ васт. не ће девоику имати, а ћу е нашемт. генералу предати, онте. нект. јон нћну судбу реши." Мјжљ лспогђ воиничкогт. изгледа у саинои униФорми стонше предЂ Пауловномђ , кадђ е она себи дошла. Онђ н-ћну руку у своимђ рукама држећи сђ дубоколп. чувствителносћу кђ себи долазећу девоику сматраше. 'Го е бно Генералх. Гарбоне , еданЂ одђ наилепши и наи<рабрш воиника у Французскои воиски. Кадт. е Пауловна себи бвтла дошла, лростре се кђ ногама генераловммг, и преповедившн свок> судбину са пунвЈмт. очима суза молаше Генерала, да е се прими„Ништа се небоите" сђ тихимђ гласомђ ободраваше генералт. графицу; ко не бм при вашои несрећи наисрдечншмЂ соучаст1емЂ обвезанЂ 6б10 ; а сраћант. ценимђ онаи част., кои ми е допустт, да вашЂ заштитителв, вашЂ избавителв будемЂ." Пауловна се говору овогђ мужа у толико више зачудила, што е она у н -ћму едногЂ одђ онб 1 непрјнтелн отечества познала, кои су одђ н"ћнв1 родитела сђ наицрнћомЂ бошмЂ описани бнли. Она га молаше за сигурно какво место, докђ о судбини свои родителн што известно не бм чула. „Моа вамЂ кућа стои на услуги/ одговори Генералг, „и вм можете сђ моимђ иман-ћмЂ по волби вашои поступати, а н ћу на мое служите.тћ строгу заповесТБ издати, да васЂ вашемЂ достоинству и характеру сходно предусретаго." УлазакЂ више нби Официра прекине далБШ разговорЂ, и са лшбкошћу изображеногЂ Француза поведе ГенералЂ ГраФицу у едну свош собу, кое су прозори на реку гледали 4 кои се

страшно позориште горећегЂ града ни е тако могло видети. (продужен!в сл±дуе.)

ПИСМО СОЛАРИЋА БЛАЖЕНОПОЧИВШЕМБ МИТРОПО.ШТУ СТРАТИМИРОВИЋУ. Саобштено одђ Димитр1д ВладисавлЈваћа. В. Превосх! » Л, докђ нисамБ дошао у Карловце на науке, нисамв знао ни правога имена оному народу, ковМЂ самв принадлежао. Власи, Раци, Грцв1— Наши Лгоди, НашинцБ!, Хрјстнни; овм самв 6 бјо смтђ наслушаосе имена. У КарловцБГ, изђ моега вБнпе година у таковомЂ СербскомЂ средоточ1ш пребмвана; изђ кнвига Дос1веевБ1, и наиживл-ђ изђ ПроФес. Лазаревића внушешн, и то устменнБ1, и у моемЂ удаленно писменнБ!: не само научш самв се, да самБ н СербинЂ, и да подђ овммђ именомЂ има вмше М1 *лшна лшд1И; но и кђ тммђ лшдма одтада зачелоее е у мени особито и свагдашнћ внимант, и желаше, 6 б1ти имђ , ако 6 б 1 кадЂ како лшгао, полезнБ1МЂ. Вала да е одђ природс 6 б 1 Ло уготовано м^сто у моемЂ еердцу таковБ1МЂ чувствованЈнмЂ. По познанпо Стоиковићевм кнвига у Загребу, гдЗј самв Академ^ческе слушао науке; и за тимђ, по састанку моемЂ сђ Дос1веемЂ у ТрЈесту: моареченна чувствован1н узвисила су се поготову до еноус1асма. ТакавЂ, преидвемЂ сђ Дос1ееемЂ у Венец1Ш, о н^гову трошку. Онђ остане, да преводи, и подђ преводомЂ да печата Соавину Иешу, Л од'маа одмакнемсе у Падуу, гд4 да не чуемЂ нимало нашега езвта, и да свершимЂ из'учеше Французекога. Ту самв провео шестБ м!шецш, сабирашћи и веш[ества кђ д^лу, што Дос1веи пред 'избрао бмнше, да а спишемЂ и издамЂ.