Пештанско-Будимска скоротеча

276

вреие, докђ едномв дигнесе сасвимЂ, и сђ очевиднвшЂ енеус1асмомЂ отиде впутђ Оерб^б. Мени даде неколика ссоа ученика; и внше ништа. Рекао бм (но нисамв могао нроникнути), да е онљ мене ради оставт неку препоруку наперснику свпему, пок: Драги Оеодоровићу. Онх самЂ нЈе ми никада внше ништа послао, кром"ћ само еданпутЂ, пр1е него ће преиКи на ону страну, Венец. злат. 30 цек1на, и ништа мени о томђ непишући, но Драги. До мало м г &сец1и, по одшествпо ДоС1вееву из' Тршста, н станемЋ озбмлл куннти; предаисе Л^кару у руке; и будемЂ принужденЂ мало по мало одпустити све ученике. Сву зиму (то доба бмлше) Л^карЂ кр4плнше ми слабоств XIномђ , и коечимЂ другимЂ одгоннше ми асемат1ческш кашалв; од' коега, говораше, да поготову сви ученш, радећш сђ 11апражен1ем', ман-ћ или више обично страдаш. У ГорБ1ци, камо самг. 6 бјо изншао на прол^ћће ради ондешнгћга здрава полбскогђ воздуха, первБш л-ћкарв водашесе поготову сасвимЂпо мееодБЈТрјестннскога. Вратимсе у Тр^естЂ, и н одкркшмЂ качество моега кашлл, сирћчЂ, да е каменнЈи (краинн р-ћдкоств међу болестима). Мое л 'ћчен'ћ траило е ввние од' године дана: здрав1е мое поправилосе е доста добро, но остало е ласно подложно разбол &шнмЂ.

ЧЕСТ II ЧАСТ (Одвратак на Одговор г. Вунновићау Скоротечи 27. 1343.) (конацт.) 1а сам у прилогу моме (у Скор, ч. 18) говорио о части, која у правом народном значи ч е с т, а у књижевном пору-

ски тал. Сад овоје Г. Вуиновић другојачије разумео, као да сам ја мислио о части (о јелу и пићу); и зато се сирома трудио без нужде , да докаже, да ч а с т није чест, већ „гостба". — Ово је налик на оно, као да би ко говорио о кбси, што се шњоме трава коси, а Г. Вуиновић докозивао би, да коса значи кику на глави. — Но како год шго коса и чест двоје значи, тако и „част" има у правом сЂрпском (невелим књижевном, већ жародном) језику два значења: 1) част«асти= пошта ;|Ј ); 2) част-части = гозба (о којој нема више разговора, за шго је сваком позната). А како је опет ова реч „част" постала, видићемо сад ево из Г. Вука Данице од 1826 гди на страни 42 и 43 овако стои: „У старим Славенски.м књигама у млогим ријечма има у сриједи међу два полугласна слова б или ђ н. п. отбц, конбц, овбн, мбч чбстб. У оваким ријечма Руси су уданашњему Славенском језику иометали свуда е мјесто б ; отец, конец , овен, меч, честв; а у Српском језику у таковим ријечма, свуда је а мјесто б : отац, конац, ован, мач" дакле по овом и част, као што се у народу говори, и као што је покојни Архимандрит Раић у своима поученијама писао: частноств, благочастивБ1И, благочаспе, нечастива, безчает^е, безчастанЂ, обезчастити, величаство.— Овако се у једној мојој *,двећ старој рукописној СЂрбуљи налази; да пршдетБ сила величаств1а твоего на мнЉ гр1>шнаго. У стариима пак рукописима, као што је Исалтир Г. Козмановића, Протопресвитера Вуковарскога још се по старом славенском б налази: нетако нечвстившш лица нечБСтивнхБ — избави доушоу мого ш нечвстива. Шта више! и у печа-

*) Овде ће ме опет Г. В. криво разумети мислећн зар да ја говорим о Пошти, што писма носи. Зато, да ие неби опет бадава напао, ево му напред јављам, да пошта значи народно н чест (руску) н поштовање.