Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ 5

речи кад се чују за време битке, значе: погибе цар. У оно време цар је био царство, држава. -

Ко би данас веровао, да је један мали гвоздени клинац из потковице узрок, те су данас државе и лруштва људскога рода у целој Европи овакве а не сасвим друкчије; а то је историјска истина. Кад је Лудвик ХУМ!. преобучен бегао, и већ близу био француске границе, обоси му коњ из кола у једну ногу, и морао је застати да га поткује. Док су поткивали коња, познаду краља, зауставе га и врате у Париз, где га осуде и погубе. Да је тај незнатни, мали, клинац само још три сата придржао да потковица с коњске ноге не отпадне, краљ би срећно прешао француску границу, скупио би војску, сви други краљеви били би му у помоћи, дошао би и заузео безбожни и манити Париз, спасао би своја суверенска права, задржао би на самом извору покрет европске слободе, продужио би обичаје средњега, тиранскога, века, и владао би даље по старински. За све укинуте ропске законе, за све уставе, за све човечанске слободе, за сав напредни покрет људског ума, што се у овом а не тек у идућем веку догодио, немамо ником другом захвалити, негооном малом гвозденом клинцу, што је испао из коњске потковице. Онога тренутка кад је испао, положио је основ за човечанска права, за слободу мисли и тела. Тај мали клинац да није испао из потковице, данас свет не би ништа знао о великом Наполеону; он би негде живео и умро као артиљериски мајор; гроф Мирабо носио би скуте краљеве; Робеспијер био би владика у Марсељу; Марат издавао би новине, и славио би неограничену власт; госпа Кордеј играла би у циркусу; а код сваке штампарије у Немачкој још би стајао по један цензор да чувада не излети каква опасна мисао. И нико још није хтео пронаћи и споменути у историји име онога, који је био тако невешт ковач, те сковао тако рђав клинац. Њему би Французи, на лепом вандомском стубу у Паризу, подигли статуу, која би у десној руци држала чекић, а у левој мали гвозден клинац

д%