Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ = 59

час ишту понешто од тебе, нигда им не можеш надавати, нигда их не можеш задовољити. Поред свега тога свак им радо трчи у наручја. Оне су Сирене: својим лепим гласом свакога себи маме. Оне су многе у најлеши храм славе, а по том на губилиште водиле. Ребеспијеру, који је краља француског и краљицу осудио и погубио, који је прогласио да је хришћанска вера у Француској оборена, који је прогласио да је поштовање према Богу укинуто, при сваком томе његовом делу, популарност и опште мњење пљескале су рукама и подизале су му славу; а он обучен у сјајне одежде, као првосвештеник највишега бића, новога бога, кога је он својим декретом наименовао, са класовима жита у рукама, ишао је свечано кроз непрегледне гомиле народа. Са свију страна венци су падали пред његове ноге; сузе радости текле су. То су били венци и радосне сузе општега мњења и популарности. Месец дана затим, водили су истога Робеспјера на губилиште. Глава му беше разбијена, доња вилица одваљена, а жандари бранили га од светине; и кад му се глава скотрљала са гилотине, једногласно заори се радостав усклик са свију страна из непрегледне гомиле света. Тај усклик био је усклик општега мњења и популарности. — Енглез Кронвел, који није имао толико поезије у своме срцу као Француз Ребеспијер, боље је познавао свет. Кад је у највећој власти и слави јахао кроз Лондон, многобројни свет утискивао се око њега: певали су му радосне песме, називали га избавитељем отачаства, љубили су његове хаљине и његове ноге, грлили су коња на коме је јахао. Његов ађутант, тронут тиме, рекне му: „баш сви те искрено љубе, славе те и радују ти се.“ — „Ах, одговори му хладно Кронвел, тако би исто они трчали и радовали се, да ме сада воде на вешала.“

Ми

Опет ћу вам писати о Немцима. Сви су мајмуни подељени у двадесет и једну врсту. Немци су први