Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

62 ЉУБАМИР П. ВЕНАДОВИЋ

закони природе уставили. Атоми су прах од праха, ништа од ништа, глупост од глупости. За атоме имамо реч, али немамо ечи да их видимо; они за наш ум трају, али за наша чула не постоје. Кас што је овај свет чудо због своје неизмерне величине, тако је атом чудо због своје неизмерне мајушности. Ни једно ни друго не може човеков ум себи представити. Хиљаде атома, кад падну у наше око, ми их не видимо, ми их не осећамо; милиони треба да се у једно прикупе, и онда тек ту малу трунчицу назиремо, и то само кроз стакло за увеличавање. Из самих таквих атома склопљено је све што видимо и не видимо на небу и на земљи. Они су свуда; свуда су они. У целом овом бескрајном универзу нигде нема празнине ни толико, колико би врхом од игле могли убости; све је пуно. Само једина празна кеса заиста је потпуна празнина; о томе су се уверили најученији људи.

Мирис и смрад ништа друго нису него атоми, који долазе у наш нос, па на разне начине или нас гребу или нас голицају. Кад успете чашу бистре воде у чашу црвена вина, учини вам се да постане једна румена течност; а доказано је и извесно се зна, да то ништа друго није, него црвени атоми од вина накупе се и стоје око белих водених атома. Атоми чине те струк од струка што расте различан плод имају: једни атоми иду у врежу, те она роди слатку дињу, други атоми иду у суседну стабљику, те она роди љуту паприку. Сродни атоми непрестано трче, траже се, скупљају се, држе чврсто међ собом. Кад преломите шипку гвожђа, онда ништа друго нисте учинили, него сте на том месту раставили атоме, који су се тако тврдо међ собом држали. Различни атоми праве пред нашим очима различне боје: ову артију притисли су глатки атоми, за то изгледа бела; а у овом перу пуно је храпавих атома, за то су слова црна. — Верујте! то кажу учени људи, а све што су они досада казали, после неког времена показало се да је друкчије.

мис рритнфан

Миља а и