Писма из Немачке / Љубомир П. Ненадовић

ПИСМА ИЗ НЕМАЧКЕ [474]

што пусти да један мали миш угине, или да се један струк зелене траве осуши.

Наша земља у целој својој прошлости ништа друго није радила, него се непрестано преображавала. По борама њенога лица познајемо милионе измена и трагове од милиона година. Она се и сада преиначава сваки дан, сваки минут, али ми то не можемо да приметимо. Сваки поточић што с мутном водом протече, сваки камичак што се с брега скотрља, сваки вулкан што се појави, сваки листић с дрвета, сваки метеор што падне на земљу: чини неку измену на њеном облику. Ништа на овоме свету није потпуно онакво какво је јуче било. Ми који сваки дан бар један пут гледамо се у огледалу, не можемо на самом себи да видимо громену коју нам сваки дан доноси; јер за тридесет хиљада дана, од малога детета из колевке постане погрбљен старац; а свако јутро кад смо се гледали у огледалу, нисмо на себи нашли никакве разлике од јучерањега дана. — Врежа бундевска за десет недеља пружи се педесет стопа, дакле извесно се миче, и сваки дан пређе читав чеперак од својега путовања; но ми те њене ситне кораке, маколико пажљиво гледали, не можемо да видимо, тако су слабе наше очи! А међутим та врежа трчи, према грмовима, који за тридесет година једва тридесет стопа израсту. Не можемо својим ограниченим умом да следимо променама једне бундеве, а како ћемо да приметимо промене, макако оне честе биле, на једном сунцу, на једној планети. Требало би да имамо књига што су пре двадесет милиона година писане, па да можемо штогод говорити; а ми их немамо ни од три хиљаде година. Га један од калифорнијских грмова много је старији од памтења људскога рода. Једном од таквих дрвета, што и сада управо стоје, било је пет стотина година, кад је по причању Светога Писма, свет створен.

УШ

Како сам јутрос устао из постеље, похитао сам

полагано. прозору, да видим какво је време. То је

5